Guslar Stevan- Miso Popovic: Knjaz Danilo i serdar Duka Kankaras
Будва, април 2013. Ресторан "Максим", гуслар Стеван- Мишо Поповић пјева "Књаз Данило и сердар Дука" од 1:43 Текст: Кад се млади књаз Данило Ослободи Омер- паше, Главари га црногорски Да се жени наћераше. Предлажу му из Русије, Са краљевског, руског двора, Да би боље под заштитом Руском била Црна Гора. А други је предлог био Црногорских сенатора, Да се жени из Србије, Са краљевског, српског двора. Но и поред свега тога, Краљ за себе нађе жену, Од Квекића породице, По богатству поглашену. А Даринку кад доведе На Цетиње у Биљарду, Црногорци морали су Да у руку љубе младу. Тим је хтио књаз Данило Да докаже младој жени, Да нијесу Црногорци Као што су оглашени. Да поштују њу и Књаза, Да то дивљи народ није, Пошто Турци клевећу их И зову их- крвопије. Но кад сердар Дука дође На Цетиње из Голије, Књегињину десну руку Пољубити хтио није! Наљути се књаз Данило Па овако проговара: -Још је ође долазило И војвода и сердара, И јунака признатијех, И старије сенатора, И свак' руку књегињину Пољубити сем ти мора. Сад постаде љући Дука На својега Господара, Све му токе позвекују И овако проговара: -Богу сам се зарекао На крст часни и свијећу, Никад женску нити турску Пољубити руку нећу! -Но када би једну мор'о, Књаз љути пита Дуку, -Би ли прије пољубио Женску или турску руку? -Ја ни једну Господаре, но погинут' волим прије Јер за људе и јунаке смрт при томе- златна ли је. Књаз Данило смишља шта ће, Да ли да га посијече, Док Књегиња дивним гласом Господару своме рече: -Немаш разлог Господаре Да се љутиш на човјека! Чини ми се да је ово Јуначина силна нека, Која ласкат не умије, Но истину праву збори! Док је људи оваквије- Еј, благо нашој Црној Гори!
Будва, април 2013. Ресторан "Максим", гуслар Стеван- Мишо Поповић пјева "Књаз Данило и сердар Дука" од 1:43 Текст: Кад се млади књаз Данило Ослободи Омер- паше, Главари га црногорски Да се жени наћераше. Предлажу му из Русије, Са краљевског, руског двора, Да би боље под заштитом Руском била Црна Гора. А други је предлог био Црногорских сенатора, Да се жени из Србије, Са краљевског, српског двора. Но и поред свега тога, Краљ за себе нађе жену, Од Квекића породице, По богатству поглашену. А Даринку кад доведе На Цетиње у Биљарду, Црногорци морали су Да у руку љубе младу. Тим је хтио књаз Данило Да докаже младој жени, Да нијесу Црногорци Као што су оглашени. Да поштују њу и Књаза, Да то дивљи народ није, Пошто Турци клевећу их И зову их- крвопије. Но кад сердар Дука дође На Цетиње из Голије, Књегињину десну руку Пољубити хтио није! Наљути се књаз Данило Па овако проговара: -Још је ође долазило И војвода и сердара, И јунака признатијех, И старије сенатора, И свак' руку књегињину Пољубити сем ти мора. Сад постаде љући Дука На својега Господара, Све му токе позвекују И овако проговара: -Богу сам се зарекао На крст часни и свијећу, Никад женску нити турску Пољубити руку нећу! -Но када би једну мор'о, Књаз љути пита Дуку, -Би ли прије пољубио Женску или турску руку? -Ја ни једну Господаре, но погинут' волим прије Јер за људе и јунаке смрт при томе- златна ли је. Књаз Данило смишља шта ће, Да ли да га посијече, Док Књегиња дивним гласом Господару своме рече: -Немаш разлог Господаре Да се љутиш на човјека! Чини ми се да је ово Јуначина силна нека, Која ласкат не умије, Но истину праву збори! Док је људи оваквије- Еј, благо нашој Црној Гори!